Trčanje po snegu? Trčanje, a napolju minus?

Ovako nešto mi je do pre godinu dana bila suluda pomisao koje sam se stravila.  Kada su u Beogradu počeli da postavljaju novogodišnje osvetljenje, a ja sve više i više garderobe na sebe, počela sam da razmišljam o tome da svoje višemesečno trčanje sa Ade Ciganlije, Košutnjaka i Savskog keja preselim na traku u nekom fitnes centru.

Ali kako da pređem na traku i u zatvoreni prostor, a da prethodno nisam bar probala da trčim napolju po zimi? Morala sam da se uverim da li je to u mom slučaju uopšte izvodljivo. Onda je došao vikend i pao je neki „mršavi“ sneg i moja odluka da trčim na traci..  Hladno je, u stvari pre, prehladno je, a ja moram na slavu, preješću se, pa gde ću sada napolje... i slični izgovori su mi se celo prepodne vrzmali po glavi... ali onda stiže neočekivani predlog da idem na Košutnjak sa drugaricom i njena dva sina, dva mala antihrista. Možda bih mogla tamo da trčim? Razmišljam da od dva zla biram manje. Kako više volim hladnoću od treninga u zatvorenom, ipak biram Košutnjak. Temperatura u kolima je bila 20C, a napolju 3C. Nije strašno, ali ako mi se dopadne, treba razmišljati i o minusima koji dolaze i šta ću u tom slučaju.  Traka vs. trka?

Ispostavilo se da je trčanje u zimskim uslovima lakše nego što sam mislila. Samo se treba držati nekih osnovnih pravila i saveta:

1.    Trčanje u grupi je fenomenalno. Ako neko odustaje drugi je tu da ga „pogura“, motiviše. I toga ću se pridržavati i po minusu i po snegu. Nekada su to dva antihrista za kojima moram da trčim, htela ne htela, a nekada je to moja grupa run&fun.

2.    Za kućne ljubimce obavezna zimska oprema ;) Sa njima je trčanje podjednako interesantno kao i u grupi.

3.    Po hladnom vremenu ne oblačiti na sebe “jorgan“ kao što sam to jednom učinila pa čim sam se zagrejala nisam znala gde ću sa tolikom gardarobom.  Obavezna kapa i obavezne rukavice! Toplija oprema ali nikako više od tri sloja garderobe.

4.    Voda, voda ili još bolje topli napitak... čaj! Ne dozvoliti da telo dehidrira.

5.    Razbijanje monotonije treninga - topli predlog je menjanje lokacija za trčanje. Ujedno može da se ode na izlet i kvalitetno provede slobodno vreme u prirodi.

Zaključila sam da mi nije bitan tempo trčanja kao ni koliko ću zaista dugo trčati, već mogućnost da uopšte trčim po hladnom vremenu i ne dozvolim sebi menjanje staze za traku. Možda ću i skratiti uobičajene kilometre, metre, stazu… ali neću preći na traku.   Pa, izgleda da sam prevazišla strah od trčanja, ili je to bio strah od smrzavanja ;) Da, umesto trake biram trku!

Jeste hladnije, ali je i izazov, a tek će biti kada padne sneg i temperatura ;)

HODANJE ILI BRZO TRČANJE?

Posle više meseci trčanja ne mogu reći da baš svaki trening istrčim sa lakoćom. Ima dana kad mi snaga negde nestane, a noge ne mogu da istrče onih sedam krugova trim staze na Adi. Tad svi moji napori se sliju u brzi hod. Kombinujem koliko mogu, ali ne odustajem, jer i kad trčim i kad brzo hodam mom telu to prija. 

Obzirom da se i hodanje i trčanje svrstava u najpopularnije fizičke aktivnosti na svetu, a kako ja praktikujem i jedno i drugo pitala sam se šta je bolje? Trčanje ili brzo hodanje? Komentari mojih prijatelja sa kojima trčim su različiti.  Brzi hod, kažu da je zdraviji, ali se sa trčanjem brže vide rezultati. Hodanje je lakše, znači i da su rezultati slabiji.  

Zato sam malo istraživala i došla do zanimljivih informacija. Neke studije pokazuju da su trkači tanji od onih koji praktikuju brzo hodanje, a da trčanjem sagorevamo više kalorija i u odnosu na one koji bzo hodaju, trkači imaju znatno manji apetit. I trčanje i brzi hod podjednako su dobri za gubitak težine, podizanje raspoloženja, nivoa energije, smanjenja krvnog pritiska, rizika od raka, bolesti srca itd. I jedno i drugo su  aktivnosti za koje nam ne treba novac, možemo ih sebi priuštiti, dakle možemo da ih praktikujemo bilo gde i u toku cele godine. Oba treninga su društvene aktivnosti - tako da su česti sportovi u grupama ili među prijateljima. Ali ukoliko želimo brže rezultate, brže dolazimo do kondicije ako praktikujemo trčanje. Sa njim trošimo 2,5 puta više kalorija nego brzim hodom.

Šetnja ili brzo hodanje je dobra vežba za one koji tek počinju da vežbaju ili ljude sa zdravstvenim problemima. To može biti i dobra osnova za buduće trkače sa slabijom fizičkom kondicijom. Kod pravih trkača, sprintera trčanje deluje tako jednostavno, lako, kao da lete. Sa druge strane hodanje je ležerno i u jednu ruku predivno provedeno vreme. 

Osim toga rizik od povreda je veći kod trkača. Ako želite da smanjite taj rizik onda treba da birate travnatu površinu za trčanje, trim stazu kroz šumu ili da trčite po zemlji. Moramo birati kvalitetnu opremu, a pre svega adekvatne patike za trčanje. 

Bez obzira za koji se vid aktivnosti odlučimo, brzo hodanje ili trčanje, moramo s euvek pridrižavati sledećeg: 

• Zagrejavanje! Nebitno da li šetamo kroz park ili pored reke, brzo hodanje takođe podrazumeva istezanje mišića i blago zagrevanje.

• Izbegavati hranu par sati pre treninga

• Truditi se da dosegnemo naš maksimum -  vremenom trčati brže ili vremenom hodati duže! 

Ali da bi na kraju imali vidljive rezultate moramo biti dosledi svojim ciljevima i vežbati u tačno predviđenim dnaima za to. Ne preskakati treninge!  Ako neko više voli brzo hodanje od trčanja, upravo to i treba da praktikuje! Kao šetač možda ćete morati malo više da hodate ili malo manje da jedete od trkača, ali i vi ćete ostvariti svoj cilj! Bitno je samo da vaše brzo hodanje bude svaki put sve duže. 

Nakon svih ovih saznanja, s vremena na vreme svoje trčanje zamenim brzim hodom, jer znam da i jedno i drugo mi donosi korist. Nisam odustala, samo sam telu dala šansu da malo predahne i skupi snagu za veće ciljeve koje postižem trčanjem.

Udobno i ženstveno za svaki trening

Već sedam meseci traje moje aktivno trčanje sa adidas Run and Fun grupom i mogu vam reći da sam iza sebe ostavila silne kilometre trim staze i brojne krugova oko Savskog jezera na Adi, ali i neko neiskustvo i neinformisanost oko toga šta je kvalitetno i udobno za trčanje.

Priznajem, u početku sam trčala u bilo čemu, jer sam birala stvari koje mi lepo stoje i nisam obraćala pažnju na udobnost ili praktičnost. Bilo je tu raznih promašaja, tipa trčanje u viskoza trenerci na +20c, u patikama za šetnju, pamučnoj majici ili kupovina jakne bez džepova…... I sve dok nisam odlučila da se posavetujem sa trenerom i izaberem opremu namenski pravljenu za trčanje, uz uvažavanje svih mojih estetskih zahteva. Jer koliko god da mi je bitna udobnost, podjednako mi je važno da mi to lepo stoji, da mi se sviđaju materijal, boja i kroj….

Sa učestalim trčanjem, počelo je i moje učestalo posećivanje adidas prodavnica. Tada sam otkrila koliko je veliki izbor pratećih komada za trčanje. Pre toga nisam ni znala šta sve dizajneri osmisle za sve vrste sportova pa čak i za jogu. Oduševljenje je bilo potpuno!

Moja kupovina u početku je imala brojne promašaje, jer sam kupovala bez konsultacije sa prodavcima, samo komade koji su mi se vizuelno dopadali. Nisam ni znala šta mi od opreme zaista treba, jer moji raniji treninzi su podrazumevali kupaći kostim i naočare za bazen. Izbor trenerke mi nije bio bitan. I to je bilo sve, manje-više. Zato je izbor prave opreme za trčanje proteklih meseci postao pravi izazov za mene.

Bila sam uporna u tome da nađem opremu, baš onako ženstvenu kako volim, a podjednako udobnu i korisnu.  

Prvo sam izabrala patike za trčanje. Moj izbor su bile BOOST patike, jer dok trčite u njima naprosto ih ne osećate. Razlika između patika u kojima sam ranije trenirala je upravo u tom osećaju udobnosti i lakoći pokreta. Uz savet prodavca nije bilo teško izabrati patike, ali sam bila neodlučna oko boje. Na kraju sam uzela crne, ali uskoro moram i drečavo žute ;)

Pošto se pamuk pri znojenju lepi za kožu, izabrala sam air cool trenerku i adidas helanke. Njih sam prvi put isprobala ove godine toko na Beogradskom maratonu i bila sam oduševljena, prvo zbog udobnosti, potom dizajna. One kao da stežu mišić - pa da, one to i rade J  Sviđa mi se mini džep sa strane u koji staje novac, jer nakon svakog treninga sa Run and Fun grupom na Adi ostanem sa ekipom na piću, a u tom slučaju i  novac je tu blizu ;)

Šuškavce prosto obožavam iz više razloga, lagani su, štite vas od vetra, iznenadne kiše… Najviše volim beli Stella Mc Cartney (istina, od nje volim sve što je dizajnirala za adidas! ) a ima i unutrašnje džepove koje koliko god da napunim ne osećam težinu tereta. Moguće je rukave podesiti da budu uski ili široki što je meni posebno interesantno.

Obožavam moju žutu adidas majicu koja je na moj zahtev jedan broj manja.  Tu prvu koju smo dobili svi kada je Run and Fun grupa formirana. Pa i ako sam posle imala možda i lepših i neke koje su mi bile taman ;) tu prvu nosim na svaki trening, “perem derem” ali ona se ne menja. Napravljena je od materijala koji upija znoj, ali se majica ne lepi za kožu i kao da ima ugrađenu neku mirišljavu jelkicu u sebi J Ali, džaba nama devojkama sve majica ako nemamo dobar sportski brus. Devojke moje građe će razumeti muke kroz koje prolazimo ako krenu na trčanje bez sportskog brusa ;)

I poslednja stvar koju sam naučila tokom ovih meseci trčanja, ali nikako najmanje bitna su izbor čarapa. Njima nisam pridavala značaj, ali sam na kraju shvatila da su jako bitan deo opreme sem ako ne planirate dugotrajnu borbu sa žuljevima. Za trčanje, nemojte koristiti čarape 100 % pamuk jer stopala se brzo znoje, i čarape su vam onda stalno mokre pri čemu se stvaraju žuljevi. Tu filozofiju sam savladavala na svojoj koži, bilo mi je potrebno jedno smrzavanje i kutija flastera. U svakom slučaju, najbolje je da se konsultujete sa svojim trenerom ili objasnite prodavcu za koju namenu vam trebaju čarape. Meni su pomogli J

Sada sa sigurnošću mogu reći da znam šta i zašto kupujem, i uživam u odabiru opreme za trčanje. Isčekujući novu adidas kolekciju pitam se šta su novo osmislili dizajneri za moje trčanje tokom zime. Mogućnosti da izgledam ženstveno i na treningu, a ne zanemarujući udobnost i praktičnost mi daje još veći motiv da nastavim svoje trčanje i još malo, pa i zimi ;) 

Trčećim korakom kući

Leto još malo pa će proći, ali gradske gužve nikako da prođu. Iskreno,  i sa njima i bez njih ja sam stalno u frci sa vremenom. Žurim, kasnim, ali rekla bih baš kao i većina ljudi koje poznajem. Međutim, nedavni iznenadni ostanak bez kola i kvar na mom dragom motoru, sa blagom averzijom prema gradskom prevozu - dovela me je do jednog sasvim novog iskustva!

Kraj radnog vreme i neplanirano ostajanje duže na poslu i eto, opet kasnim….panika me hvata, preturam po torbi, tražim telefon i u isto vreme smišljam novu laž, izgovor da javim zašto kasnim.  Oprema za trčanje je naravno u torbi i onda mi pada napamet sjajna ideja. Ja već odavno više ne nosim samo tašnu na posao, već mini torbu ili ranac sa oprememom. Znam, svako jutro izgledam kao begunac od kuće ;) ali trčanje je postalo moja stras… Brzo razmišljam.. PA DA .. trčaću! Biće to moj novi vid treninga tj. trening trčanja sa posla do kuće. Nisam li mesecima naporno trenirala?! Istina navikla sam da trčim u grupi, ali da li nas je dvoje ili Run&Fun grupa u ovom trenutku manje je važno... Treba biti dosledan sebi i svom cilju! Presvlačim se na poslu. Štikle tako rado menjam za patike, suknju za trenerku (UVEK!) i jurim niz stepenice. Kolege me maaaaalooooo, ali samo malo gledaju drugačije.  E sada, da li zato što su navikli da sam „ozbiljno” obučena, ili iznenađeni što me vide kao maratonca ;) Ali ne marim! Sve je bolje od čekanja busa na Zelenjaku? ;)))

Nisam se pošteno ni umorila, a već sam stigla do Save. Dok mi vetar laganim udarcima miluje lice, razmišljam… Ne sećam se kada sam zadnji put prešla Brankov most peške. Sišla sam do reke, kratak predah i brza odluka da nastavljam istim tempom do Zemunskog keja. I cilj je uskoro bio pred mojim očima. A napolju lep dan,  mnogo ljudi koji šetaju, trče, roditelji koji guraju kolica sa decom… zastajem, hvatam dah i gledam oko sebe. Čini mi se da vidim jedan drugačiji Beograd i moja ideja o trčanju sa posla do kuće mi izgleda super!

Već to veče potpuno ushićena prepričavala sam prijateljima svoj novi trening, a narednog dana naletela na netu na podatak da postoji Dan trčanja do ili sa posla.  I grupe ljudi koji ne slave samo taj dan, već praktikuju taj stil života. To su svi oni ljudi koji su prezauzeti i kojima čak i pronalaženje vremena za trening predstavlja nemoguću misiju. Zato oni, umesto da na posao idu metroom ili kolima, odlučuju da trče. Kombinuju čak i prevoz i trčanje, prilagođavaju svoje torbe/rančeve i razmenjuju svoja iskustva.

Posle par treninga, došla sam i do nekih novih saznanja. Stvari stoje ovako. Trčanje DO posla izvodljivo je samo ako na poslu imamo tuš. Neki od mojih prijatelja imaju tu “privilegiju” da im posao bude druga kuća, ali sve je mnogo komplikovanije, ako na poslu nemate taj “kućni” ambijent koji podrazumeva mogućnost tuširanja. Ali i pored svega, jutarnje trčanje  čini da se celodnevno osećam odmornom i budnom, iako to u isto vreme znači da se moram odreći sat vremena dužeg spavanja. Ipak trčanje SA posla pa čak i ako jedan deo puta idem prevozom ili peške, učinilo je da se kući vratim relaksirana i puna energije za večernje druženje sa prijateljima. Ranije bih samo skinula cipele i prvo legla malo da odmorim.  Do posla ili OD posla do kuće, stvar je samo dobre organizacije. Tašnu menjam za ranac koji ne pretrpavam, flašica vode je tu pod obavezno, slušalice u ušima, patike, helanke… Konačno uviđam i raduje me činjenica da živim i radim blizu reke i da tu privilegiju svakako moram više koristiti, a moj novi način trčanja srdačno preporučujem svima! :)

TRČIM dakle postojim!

Još jedan trening, udah, izdah, osmeh…mala pauza i sećanje me vrati par meseci unazad……rezultati nalaza loši - anemičnost i sportsko srce. Svi moji dugogodišnji izgovori da meni ne treba bavljenje sportom i zdrava ishrana, jer zaboga imam dobru liniju, su pali u vodu. U jednoj sekundi shvatila sam da nema ni mene ako nemam zdravlje! Na moju sreću, bilo je dovoljno samo malo motivacije,  pozitivnih i veselih ljudi oko mene, dobra oprema i “open space” pa da počnem da gledam život iz drugog ugla.

Moj najjači utisak za proteklih par meseci je - Run&Fun ekipa. Mala probrana, simpatična, aktivna, uvek spremna za izazove i uvek u trku - naša FUN grupa. Trčanje je postalo naša strast. Subote su se smenjivale jedna za drugom, a naši treninzi se nisu više završavali ustaljenom rečenicom “Vidimo se sledeće subote”. Nekako spontano počeli smo da ostajemo na Adi nakon treninga. Uz kafu, sok, mnogo smeha, saveta, iskustava i anegdota vremenom smo jedni druge slušali, bodrili, savetovali i tako postali pravi mali, ali odvažan tim! Očigledno je bilo da nas adrenalin sve pokreće i donosi radost na naše lice.  

Ponosna sam na sve ljude iz grupe koji su posle mnogo, mnogo godina neaktivnog načina života potrčali i učinili nešto za sebe. Na sve one koji su se “odlepili” od kauča i kompjutera, na one koji su povećali svoju fizičku aktivnost, smršali, spremili se za leto i kupaće kostime. Pa čak i na one koji su se tu našli slučajno, iz radoznalosti, a ostali da trče, pa čak i na one koji su se mučili i one koji su nas“mučili” da izdržimo ;) 

Ponosna sam i na sebe. Pobedila sam dugogodišnji strah od pasa i odlučila da je vreme da imam kućnog ljubimca. Čak i kada mi se ne ide u na trening, Asja mi je motivator. Za par meseci uspela sam da od sporog puža postanem brza kornjača! ;) Povećavala sam minutažu, uhvatila dah i ono što mi se pre par meseci činilo kao nemoguća misija, savladala sam. Sada trčim i ne ispuštam dušu. U ratu sam sa cigaretama, u miru sam sa mojim Boost patikama ;) 

Posle dužeg vremena vratila sam se onim sportskim navikama koje sam bila zaboravila, osećam se dobro, zdravije, istrajnije, lepše i poletnije ;) Dobila sam neke nove ljude, snagu, istrajnost i samopouzdanje. Da nije bilo adidasa, da nije bilo Run&Fun grupe, da nije bilo bloga, ne znam koliko bi još vremena prošlo do ovog fenomenalnog osećaja  da imam snagu, da imam život i sve konce u svojim rukama. Da nema nemogućeg, jer ja postojim da sebi dokažem da je to što zamislim moguće. Ne mogu više zamisliti neki drugi put, stazu, izazov. Priznajem, nije bilo lako, ali je bilo super zabavno i naravno nastavlja se! ...Dosta sam odmarala, glas trenera me uvek vraća na obećanje koje sam sebi dala i trčećim korakom nastavljam svoj trening sa adidas Run&Fun grupom.

Cool trčanje

Od kada saм počela da trčim sa  RUN & FUN grupom na Adi sve više primećujem oko sebe – GDE i KAKO  ljudi trče. Kao da je ceo grad u TRCI i FRCI, svi negde jure i žure. I dok ja za sada rekreativno trčim svake subote na Adi, neki drugi ljudi vole neobična trčanja, koja su meni u najmanju ruku COOL.

Trka do nebeskih visina!

Trčanje uz stepenice Beograđanke i ove godine ima tajming 2minuta do vrha?! LUDILO! Da li ste probali? Ja jesam! Verovali ili ne još kao student istrčala sam do 23. sprata. Ne sećam se tajminga, ali se sećam da sam kasnila na gostovanje u Jutranji program. Ispred lifta me je čekao  Marfi i njegov Zakon “NE RADI LIFT”! Nisam čekala majstore ili katapult već sam udarila u trk. Negde usput ispustila sam dušu i rumena u obrazima, bez daha obavila svoju studentsku dužnost ;) Bila je to moja trka života, neznajući koliko me tek trčanja čeka… 

Trka za šoping!

A na kakvu tek trku smo mi žene spremne zarad dobrog šopinga?! Kupoholičarke svake godine na 8 cm visokim štiklama, trče, padaju, ustaju, ali sve sa istim žarom – bore se za šoping!! Uvek mi se to činilo kao nemoguća misija…. A onda jedan uobičajeni izlazak u grad i konobar koji sa terase viče “Čiji je plavi pežo? Odnosi ga pauk!!”  NEEEEE, pomislih, auto moje mame odnosi pauk?! Izletela sam kao metak. Nisam verovala dok nisam probala, ali trčanje u visokim potpeticama, a da ne završiš u gipsu je itekako moguće. A to dokazuju i devojke širom republika bivše Juge, koje u štiklama trče, padaju, ustaju i osvajaju vaučere za šoping. Sad sam i ja jedna od njih, već prošla kvalifikacije J

Trčanje  za autobusom

Na lestvici od 1 do mrzim trčanje za autobusom, puca skala! Jer to je opasan sport. Tu ima mnogo kako agresivnih trkača, tako i veterana. Motiv uhvatiti bus, još bolje sedište, prevazilazi svaki drugi. Ja ne trčim za busom, uvek mislim doći će drugi, zar ne?! Dok ne odem u predgrađe gde trocifreni bus stiže svake prestupne i tu nema šale. Kad ga spazim letim, a sve na “krilima” onog saznanja da sledeći dolazi tek za sat vremena!

Da ne bude zabune, trčanje za busom može doneti i slavu i zaradu J Lokalni altetski trener spazio je Džefri Belogan, učesnika Olimpijskih igara u Londonu, upravo dok je trčao za autobusom, kojeg inače nije uspeo da stigne J.  

Trčanje  u venčanicama!

A da trčanje može biti i komično i romantično dokazuje i Trka u venčanicama. Njih 100-ak sve sa onom “wedding” opremom na sebi trči već tri godine u Beogradu zavidnih 150 metara. I tek da se zna, nagrada nije mladoženja, ali one iznova učestvuju u istoj trci. Pitam se  da li su samo uporne da osvoje bilo kavu nagradu ili samo vežbaju kako da ujure mladoženju!? Kako god, “mlade” trkačice kukaju da su im venčanice teške, da je konkurencija jaka, sudije stroge, a mladoženje nigde J …Ipak, njih stotinak uspe da pod “teškom bračnom opremom ” istrči do cilja, promovišući zdrav duh, sportski način života i brak kao instituciju. Nije mi poznato da li su neke od njih poput Julija Roberts u “Odbegloj mladoj” samovoljno predale svoje patike budućem mužu, ali ja svoje adidas patike za trčanje nikad ne bih dala nikome, pa ni budućem mužu J.

Ako vas je moja priča inspirisala, dođite subotom u 18h na Adu i otkrijte nam kako vi volite da trčite. Postanite deo naše Run&Fun ekipe, a mi ćemo deo vašeg Cool trčanja. Započnimo novo druženje kroz vaše ideje i predloge i nek naše trčanje dragi Funneri bude najzabavnije!    

Trčanje sa kućnim ljubimcima

Već neko vreme osećam da je trčanje sa adidas FUN & RUN grupom najbolji izbor za moj organizam. Nije lako priznajem, ali uz zezanje i timsko trčanje osećam snagu cele grupe i taj osećaj me nosi tako da kilometre prosto preletim. Ipak, adrenalin trčanja poželim da osetim skoro svako veče pa vrlo često, kao nekada, odem na trčanje sama. Uvek mi treba zanimljiva motivacija pa biram neobične lokacije, zanimljivo društvo ili cilj. Pre neko veče, sasvim slučajno sam dobila i društvo za moju solo rekreaciju :) Nova“partnerka” za moje trčanje bila je ženka mops –Asja :).

Asja i ja

Priznajem, već neko vreme preispitujem sebe da li da nabavim kućnog ljubimca ili ne? Ideju ja&pas, moja prijateljica je stavila na testiranje. Zamolila me je da joj pričuvam Asju dok je ona na putu. Nisam ni razmislila, a već sam pristala. Vrlo brzo uhvatila sam Asjin ritam -  šetnja, hrana, nemoj to, sedi, lezi, dole, ne grizi mi patike… sve u svemu Asja je bila poslušna kuca, ali i vrlo lukava. Čim bi počelo moje spremanje za trčanje, napravila bi tužnu facu i bez pardona mi slamala srce :).

Cvili, laje, trči do vrata, pa onda do mojih patika, kao da bi i ona da joj obujem neke…. I ja jedno veče prelomih -  OK, idemo zajedno!

Lagano smo prošetale do Keja. Dok sam se ja zagrevala ona je trčkara oko mene. Bila je tako slatka da su me preplavila osećanja zadovoljstva što sam je povela sa sobom. Znam da je spora, ali nisam ni ja maratonac pomislih…  I tek što nađoh brdo opravdanja za svoje tromo trčanje uz Asju, ovaj, inače, vrlo spor pas koji bi se najviše mazio i hranio, je načisto odlepio na Keju. Asja je trčala kao pravi maratonac...

Kraj solo života i solo trčanja

Par dana trčanja sa Asjom i postigle smo isti ritam. Više je nisam vodila “golu” već je kao i drugi psi imala sportsku garderobu u tonu sa mojom adidas opremom.  Sve u svemu u nedostaku grupe moja nova partnerka za trčanje pokazala se kao pravi izbor. Stekla sam neka nova poznanstva, kako ja tako i Asja :) Od njih sam naučila da je moram uvek nagraditi nekom koskom nakon trčanja i što je najvažnije, donela sam odluku – vreme je za psa, kako za moj solo život tako I za moja povremeno solo trčanje! Razloga je mnogo, ali ukazaću vam na meni najbitnije: svaki termin joj odgovara, ne izvoljeva i uvek je vesela što idemo napolje. Ja ne volim da trčim sama, a ona ne voli da ostaje kući sama, što nas čini idealnom kombinacijom! Pravi mi društvo i skreće pažnju sa umora svojim zabavnim trčanjem oko mene. Daje mi motiv da izdržim, jer i kada zastanem, ona se vrati po mene i lavežom podstakne da je dosta bilo odmora. Krene dalje i bez mene, prosto je moram stići, jer ipak ne želim da odjuri za nekim drugim ko je zabavniji za trčanje ;) Ne ostavlja me i prati me. Nikada se ne žali kako joj je vruće i da je umorna, a iza nas uvek trče dobri frajeri i njihovi psi :)

U nedelju svi na maraton!

Dragi moji,

Kratko & jasno U NEDELJU NA BEOGRADSKI MARATON! 

Prethodnih godina Beogradski maraton pratila sam da bi znala koje su to ulice Beograda zatvorene za saobraćaj, a ove godine ću učestvovati. 

Trčaću trku zadovoljstvaod 5 km. Za nekoga stazica, a za nekoga ozbiljna mukica od 5 km.  Ne gubim ništa ako pokušam, jer imam neki osećaj da će mi nedelja biti sjajna zabava, jer trčanje može i mora biti zabava ;)

Pitala sam se kako biti drugačiji pored onolikih trkača. MASKA!!! Koliko god zvučalo kao blesava ideja, to je taj znak prepoznavanja!  Onda smo svi jednaki bez obzira jesmo li sporiili ne ;) Oduvek su mi bili simpatični trkači koji nemaju standardnu “uniformu” i imaju neki blesav detalj na sebi,  a oni su se mogli videti na trkama zadovoljstva.  Zadovoljstvo - zabava- maska. To je to.

Blesave su bile i tolike pripreme i hvatanje daha po keju, mic po mic i da ne odem na Maraton, nema šanse! Pa zašta sam se toliko mučila?!

Ekipa adidas Run&Fun se lagano sastavlja, a svi mogu biti deo iste, bez obzira na godine, da li mršaju, žele da ostanu fit ili samo da se zabave & zategnu. Čekali smo sunce  da počnemo, a sjajan početak je okupljanje u nedelju 21.04. ispred Skupštine gde je START, a pored  “brzih” patika, ne zaboravite MASKU. Biće simpatično, sigurna sam.

Na Adidasovoj stranici https://www.facebook.com/groups/156922647804484/ sasvim jednostavno, osmišljena je prijava za adidas FUNNERE (RUN&FUN ekipu), samo par klikova i prijava je gotova. Tu će se razmenjivati iskustva iz ekipe, saveti trenera, objavljivati termini naših treninga i svakakve novosti koje će pratiti trčanje tima.

Vidimo se u nedelju na startu! Ostaje još koji dan za maskenbal – trku ;))))

Spremite se za adidas RUN AND FUN!

Juče sam na adidas Running stranici otkrila Facebook aplikaciju adidas RUN AND FUN! Stvar je sasvim jednostavna. Lajkovanjem adidas Running FB stranice, ulazi se u aplikaciju i moguće je priključiti se nekoj od grupa za trčanje.

Grupa  RUN FOR FUN je za one koji vole treninge napolju, menjaju traku za trčanje za trčanje u prirodi u grupi, koji su aktivni po prirodi, vole da se druže- neki  simpatični ljudi ;) koji se spremaju za neverovatno leto. Naravno ja sam u toj grupi i jedva čekam da trčim i zabavljam se.  Grupa RUN TO LOSE WEIGHT je za one koji su u toku godine pojeli previše kolača i rešeni su da smršaju. Ivan Tokin preslatko piše o svom iskustvu, jedan je od onih koji mršavi i piše kroz koje uspone i padove prolazi na  tom ni malo lakom putu. Tu će biti i jedna vrlo-brzo-mama, čvrsto rešena da se vrati u top formu ;) RUN FOR FIT je za one zgodne, ovisnike o treninzima, ponosne sa razlogom, one koji me uvek nerviraju na Keju, jer me prestignu i prelete i dišu kao da imaju bocu na leđima.

Nema mnogo filozofije, sasvim lepo i jednostavno je tim adidasa mislio na sve one koji bi da treniraju, imaju pomoć trenera, nutricioniste za sve nedoumice i savete. Samo se čeka lepše vreme da krenemo sa treninzima, a vi ne časite časa nego posetite aplikaciju i obavezno se pridružite Facebook grupama na kojima ćete dobiti sve potrebne informacije. 

U protekloj nedelji jedva sam nalazila motiv za trčanjem. Prvo sam se borila sa nedostatkom vremena, pa sa hladoćom i kišom a tek  sa mrzovoljom. Znači bilo mi je potrebno društvo.  I tako ne volim da bilo šta radim sama ali nisam imala ideju ko to može da mi se pridruži u trčanju, em trčim po užasnom vremenu em predveče. Dok sam razmišljala ko mi je dovoljno blizu u sobu su mi uleteli brat i njegova devojka, Mario i Tijana. Trebalo ih je još samo motivisati trenerkama i patikama, sa pričom da je sve to za njihovo dobro, večerom kako bi im saopštila da su mi preko potrebni, bar nedelju dana...i da im tu nedelju pravim zabave kako bi produžili na još jednu nedelju, onda će se navići i ja ću najzad dobiti društvo za trčanje dok ne dođe lepše vreme i ne sastavi se grupa RUN AND FUN.  Njih dvoje su takođe u očajnoj fizičkoj kondiciji, niko na cilj neće stići prvi, niko neće kaskati niti biti zadnji.

Tijanin brat je profesionalni sportista a geni su čudo, od nje se očekivalo najviše. Brat Mario tegove diže u snovima, zadnji put je potrčao kao dete kada je bežao od batina... I dok smo utanačili vreme, zima nam nije mogla ništa. Predložila sam im da trčimo najkraću traku na Zemunskom keju ali oni su hteli onu dužu, ambiciozno smo krenuli i onda prijatno iznenađenje! Em nisu odustajali em nam je bilo super! I tako da smo posle 20ak minuta trčanja (ha, sa 15 minuta uspela sam da povećam minutažu na 20 minuta, tačno minut više po svakom danu trčanja) završili u impovizovanoj teretani u parku. To su one sklepane teratane napolju, gde komšija sa alatom napravi 2,3 sprave a neverovatno koliko smo ljudi zatekli na tom mestu, parkić- teretana između zgrada. Izgleda da ima još mnogo ovakvih poput mene, koji ne mogu da zamisle trening u zatvorenom.  Ovde nema članske karte, nema termina, sve što im je potrebno su patike i volja. Mario mi je pokazao par vežbi na čudnim spravama, pomagao je meni i Tijani da ne završimo u bolnici ;)  Kada trčimo zajedno čini mi se kao da jedni druge motivišemo. Odmah na početku se dogovorimo dokle trčimo i nema lažnih padanja u nesvest . Mnogo mi je simpatična grupa, ne što su moji, već su urnebesno smešni  i ne zabušavaju...

Inače, razmišljala sam da sam napisala nekoliko postova, a zapravo još vam se nisam predstavila. E pa došlo je vreme da se i predstavim, da ne budem nekulturna, red je red.

Zovem se Olivera ali kada me neko oslovi tim imenom, iznenadim se. Olivera Mićević . Uvek mi je ime i prezime zvučalo previše ozbiljno pa sam uglavnom Olja. Imam 29 god, uskoro 30, užasava me ta cifra ali ne mogu da starim unazad iako se trudim iz petnih žila. Po zanimanju sam ekonomista, državni službenik, pardon službenica (ovo simpatično zvuči). Tako je to preko dana, i kada završim sa poslom i predavanjima, kada izađem napolje, ne mogu se u kuću vratiti. Preko dana sam uvek obučena kao da sam finansijska inspekcija a uvek mi je ta formalna gardaroba bila neudobna i jedna sam od onih retkih žena koje štikle kupuje samo da bi ih imala a kao po kazni ih nosim. Obožavam velike stvari, da mi je sve udobno i konforno i kada skinem „uniformu“ uglavnom sam u trenerkama i bratovim duksericama...prosto kao sam uvek na putu za trening.  I još mnogo toga ali nekom drugom prilikom.

U isčekivanju sunca...

I da... u sledećem postu ćete me videti FULL u adidas opremi na fotkama iz prirode. Jedva čekam :)

15 minuta čini čuda

U toku prethodne nedelje povećala sam minutažu trčanja sa 10 minuta na 15 minuta.

Izađem na Kej pa istrčim verovatno najkraću stazu na svetu, dođem do kraja sveta i vratim se na početnu tačku brzim koracima. Pored mene trče ljude, čini mi se da lete. Setim se reči trenera Batrića “Trčanje je kraljica sporta” i sebe koja sam redovno kasnila na treninge da bi preskočila trčanje. Znala sam ako nastavim sa 3 kafe dnevno, kutijom cigareta, izbegavanjem da negde idem peške ili stepenicama da ću verovatno do kraja života biti na tih 15 minuta, a vremenom i bataliti “kraljicu sporta”. Ovako mi je tempo siguran, minut po minut…

Pisala sam da sam stalno u haosu sa vremenom i da mi u toku dana fali još par sati. Ali sam sa lakoćom svaki dan nalazila tih potrebnih pola sata koliko mi treba da odem do Keja, istrčim i vratim se nazad.  Onda je u toku nedelje pala kiša i ja sam našla sjajan razlog da ne izađem iz stana “pada kiša ne moram na trčanje”. Vrlo brzo sam se predomisila, navukla trenerku, patike, “šta mi kiša može šta mi sme” jer ako stalno budem nalazila razloge da izbegavam ono što je za moje dobro, uspeću u tome, ali ću se pomiriti sa lošim zdravstvenim nalazima i čekati penziju. Kapa na glavu, muzika u uši i kabanica iz osnovne škole. Sjajno sam se osećala posle tih istrčanih 15 minuta! Na kraju sveta, na kraju Keja niko me nije zakitio medaljom,  okrećem se i vraćam nazad. Patike se nisu raspale kao ni ja. I tako sam došla do famoznih 15 minuta trčanja i do daha.  

U toku nedelje sam se pozabavila još nekim navikama. Prvo sam veliku šolju za kafu zamenila najmanjom mogućom i počela da razmišljam kako mi niti kafa niti cigarete više ne prijaju. Više ne uživam u tom ritualu, pušim jer mi se čini da ne mogu drugačije,  mrzim tu  naviku sa kojom se polako suočavam a pitam se kako je najzad bataliti. Oko mene ljudi ostavljaju cigarete, čitaju ”čarobne” knjige, bolje izgledaju i još bolje se osećaju a ja tu moram tek da vidim šta ću.  Jer nešto MORAM.

Onda sam sa tri šoljice kafe prešla na jednu dnevno.  Pijem tu jednu kafu ceo dan, a one dve mi uopšte ne nedostaju. Sokove sam zamenila čajevima i vodom.  Stavim flašu opd 1,5 l ispred sebe i u roku od osam sati je i popijem.  U početku smo se ja i flaša vode gledale, pa sam je pila na silu a sada mi se čini da imam bunar i njega bi popila. 

Isti slučaj sam imala i sa liftom. Navika da se vozim verovatno najsporijim liftom u Beogradu, koji prvo treba dočekati  jer su dva lifta na 300 duša, ali stepenicama nisam  prilazima da bi se popela na II sprat.  I umorim se do  II sprata ali sama sam kriva.  Više ne ulazim u lift, osvajam Mont Everest svaki dan, gore dole i ne osećam se kao kuvana noga.

I trebalo je još samo videti bazen koji mi je najbliži a koji ima noćne termine. To je verovatno bazen sa najgorom reputacijom u gradu- PINKI Zemun.  Ali bazen je bazen, jedna rupa natočena vodom, svejedno da li je 22 ili 26 stepeni, uostalom plivala sam i u mnogo hladnijim bazenima i neću da tražim razloge da izbegnem povratak u vodu.

Pre mnogo godina su mi treninzi bili zagrejavanje od 400m pa plivanje od minimum sat vremena.  Sada mi je zagrejavanje 50m i plivanje od maximalnih 20 minuta. Tada nisam pila pola litre kafe, pušila kao Turčin i plašila se stepenica :=)

Osećaj besa kako sam samo dozvolila da se dovedem u situaciju da posle 50m plivanja bukvalno potonem ću zaboraviti ali bitno je da nisam izašla iz bazena, sela u kafić i zapalila cigaretu. A bila sam na ivici.

Super mi je što na bazenu nema mnogo ljudi, tj. taj dan nas je bilo svega par, svako ima svoju traku, sasvim pristojne svlačionice i večernji termini koji mi odgovaraju. Dobro sam se udala, kako sam se nadala :-)

Minut po minut na Keju, od ivice do ivice bazena i sasvim sigurno neću morati u penziju bar još neko vreme :))) 

NEW START

Poslednje dve godine nezdravo se hranim, malo spavam, neredovno treniram i osećala sam da su mi potrebne promene ali sam čekala da se desi NEŠTO što će promeniti moje ustaljene i loše navike.

Uvek bi nalazila naučno-fantastične izgovore i prolongirala te promene. Te manjak vremena,  od ponedeljka ću, od sutra ujutro ću, krenem pa odustanem i tako u krug dok se nije desila rutinska lekarska kontrola a nalazi baš onakvi kakav mi je bio i način života.

Pretpostavljala sam da nešto nije u redu sa mojim zdravljem jer sam se brže zamarala, imala sam neobjašnjive promene raspoloženja, pospanosti, kilaža mi je češće varirala... i tako na rutinskom pregledu ustanovljeno je da sam anemična i da imam sportsko srce. 

Sa anemijom živi pola planete a sportsko srce ima ona druga polovina. Ok, ništa alarmantno ali dovoljno da se pokrenem i uvedem neke ozbiljne promene.

Izgleda da je to NEŠTO što sam čekala da se desi bio ustvari jedan papir sa ižvrljanim analizama moga zdravstvenog  stanja i tako je došao taj famozni ponedeljak.  

Savet  kardiologa je bio REDOVNA fizička aktivnost a nutricioniste ZDRAVA ishrana. 

Ok, dakle treba da se hranim zdravije a ne znam da kuvam i treba da treniram a nemam vremena?! Bio mi je potreban hitan a dobar plan.

Za početak bile su mi potrebne najbolje patike na svetu, one koje gotovo da trče umesto mene ;) kao i podrška od Adidas boost tima koja podrazumeva trenera i grupu za trčanje. 

Savete o ishrani, sam našla u Udruženju Život i zdravlje. Njihovi lekari i nutricioniosti su mi  objasnili kako pravilna ishrana direktno utiče na našu kondiciju, dobro raspoloženje,  pokazali su da moje dobro zdravlje zavisi od mene,menjanja starih navika i uvođenje novih boljih.

Časovi kuvanja su jednostavni i održavaju se vikendom. Princip radionica kuvanja podrazumeva da je spremanje zdrave hrane brzo, zabavno i kreativno i ono što me je iznenadilo i jeftino.  Hrana mi je bila ukusna, kuvar je sjajan tip koji ne filozofira i komplikuje, atmosfera kreativna a moje kulinarske sposobnosti sve bolje i bolje.

Prva stvar koju sam izmenila u ishrani je doručak. Imala sam naviku odlaska u pekaru i svaki doručak mi je bio masan i težak posle koga sam samo bila za vraćanje u krevet.+ Promenila sam naviku odlaska u pekaru i Izbacila peciva, tostove i pice pa sam dan započinjala sa čašom vode, medom  i svežim  voćem , potom  žitaricama,/ musli/ , suvo voće, bademi… Pekare sam zamenila prodavnicom zdrave hrane i već u prvoj nedelji osetila da se brže razbuđujem.  

Treninzi u teretani nisu odlazili u obzir jer sam do sada u njoj samo zujala.  Po ceo dan sam na poslu u zatvorenom prostoru i ne mogu da zamislim da i posle radnog vremena budem u istom.  Tako je samo trčanje dolazilo u obzir.

Kako sam izbacila težak doručak, pronašla patike koje mi odgovaraju jer ih ne osećam, izabrala Adidas sportsku opremu iz Stella McCartney kolekcije jer mi je dovoljno udobna a sa druge strane i neverovatno ženstvena… Bila sam spreman za prvi test izdržljivosti tj. neizdržljivosti. TRČANJE.

Kao osoba koja 2 godine nije potrčala za autobusom znala sam da ne bi trebalo da očekujem duže trčanje od 10 minuta i upravo tako je i bilo.  Trčanje koje traje 10 minuta a posle koga mi još toliko treba da uhvatim dah. 

Dakle potrebno je bilo da bar jednom nedeljno uvedem i dodatnu fizičku aktivnost kako bi povećavala minutažu trčanja a kako sam svojevremeno trenirala plivanje, logičan je bio povratak u bazen.

Plivanje je idealna rekreacija jer brzo sagoreva kalorije, smanjuje celulit, jača psihološku bazu a prvi rezultati su vidljivi relativno brzo.

Blog će mi u narednom periodu biti neka vrsta dnevnika gde ću beležiti konkretne rezultate a pisaću o detaljima u tom procesu pre svega što ne želim da mi se menjanje životnih navika svede na povećanje broja sati spavanja i izbacivanje kasne večere, već želim da se svojim zdravljem bavim sa više aspekata.

Nastavljam uskoro…..

Olivera Mićević