U toku prethodne nedelje
povećala sam minutažu trčanja sa 10 minuta na 15 minuta.
Izađem na Kej pa istrčim verovatno najkraću
stazu na svetu, dođem do kraja sveta i vratim se na početnu tačku brzim
koracima. Pored mene trče ljude, čini mi se da lete. Setim se reči trenera
Batrića “Trčanje je kraljica sporta” i sebe koja sam redovno kasnila na
treninge da bi preskočila trčanje. Znala sam ako nastavim sa 3 kafe dnevno,
kutijom cigareta, izbegavanjem da negde idem peške ili stepenicama da ću
verovatno do kraja života biti na tih 15 minuta, a vremenom i bataliti
“kraljicu sporta”. Ovako mi je tempo siguran, minut po minut…
Pisala sam da sam stalno u
haosu sa vremenom i da mi u toku dana fali još par sati. Ali sam sa lakoćom
svaki dan nalazila tih potrebnih pola sata koliko mi treba da odem do Keja,
istrčim i vratim se nazad. Onda je u
toku nedelje pala kiša i ja sam našla sjajan razlog da ne izađem iz stana “pada
kiša ne moram na trčanje”. Vrlo brzo sam se predomisila, navukla trenerku,
patike, “šta mi kiša može šta mi sme” jer ako stalno budem nalazila razloge da
izbegavam ono što je za moje dobro, uspeću u tome, ali ću se pomiriti sa lošim
zdravstvenim nalazima i čekati penziju. Kapa na glavu, muzika u uši i kabanica
iz osnovne škole. Sjajno sam se osećala posle tih istrčanih 15 minuta! Na kraju
sveta, na kraju Keja niko me nije zakitio medaljom, okrećem se i vraćam nazad. Patike se nisu
raspale kao ni ja. I tako sam došla do famoznih 15 minuta trčanja i do daha.
U toku nedelje sam se
pozabavila još nekim navikama. Prvo sam veliku šolju za kafu zamenila najmanjom
mogućom i počela da razmišljam kako mi niti kafa niti cigarete više ne prijaju.
Više ne uživam u tom ritualu, pušim jer mi se čini da ne mogu drugačije, mrzim tu naviku sa kojom se polako suočavam a pitam se
kako je najzad bataliti. Oko mene ljudi ostavljaju cigarete, čitaju ”čarobne”
knjige, bolje izgledaju i još bolje se osećaju a ja tu moram tek da vidim šta
ću. Jer nešto MORAM.
Onda sam sa tri šoljice
kafe prešla na jednu dnevno. Pijem tu
jednu kafu ceo dan, a one dve mi uopšte ne nedostaju. Sokove sam zamenila
čajevima i vodom. Stavim flašu opd 1,5 l
ispred sebe i u roku od osam sati je i popijem.
U početku smo se ja i flaša vode gledale, pa sam je pila na silu a sada
mi se čini da imam bunar i njega bi popila.
Isti slučaj sam imala i sa
liftom. Navika da se vozim verovatno najsporijim liftom u Beogradu, koji prvo
treba dočekati jer su dva lifta na 300
duša, ali stepenicama nisam prilazima da
bi se popela na II sprat. I umorim se do II sprata ali sama sam kriva. Više ne ulazim u lift, osvajam Mont Everest
svaki dan, gore dole i ne osećam se kao kuvana noga.
I trebalo je još samo
videti bazen koji mi je najbliži a koji ima noćne termine. To je verovatno
bazen sa najgorom reputacijom u gradu- PINKI Zemun. Ali bazen je bazen, jedna rupa natočena
vodom, svejedno da li je 22 ili 26 stepeni, uostalom plivala sam i u mnogo
hladnijim bazenima i neću da tražim razloge da izbegnem povratak u vodu.
Pre mnogo godina su mi
treninzi bili zagrejavanje od 400m pa plivanje od minimum sat vremena. Sada mi je zagrejavanje 50m i plivanje od
maximalnih 20 minuta. Tada nisam pila pola litre kafe, pušila kao Turčin i
plašila se stepenica :=)
Osećaj besa kako sam samo
dozvolila da se dovedem u situaciju da posle 50m plivanja bukvalno potonem ću
zaboraviti ali bitno je da nisam izašla iz bazena, sela u kafić i zapalila
cigaretu. A bila sam na ivici.
Super mi je što na bazenu nema
mnogo ljudi, tj. taj dan nas je bilo svega par, svako ima svoju traku, sasvim
pristojne svlačionice i večernji termini koji mi odgovaraju. Dobro sam se
udala, kako sam se nadala :-)
Minut po minut na Keju, od
ivice do ivice bazena i sasvim sigurno neću morati u penziju bar još neko vreme :)))
Нема коментара:
Постави коментар