Juče sam na adidas Running stranici otkrila Facebook aplikaciju adidas RUN AND FUN! Stvar je sasvim jednostavna.
Lajkovanjem adidas Running FB stranice, ulazi se
u aplikaciju i moguće je priključiti se nekoj od grupa za trčanje.
Grupa RUN FOR FUN je za one koji vole treninge napolju, menjaju traku za trčanje za
trčanje u prirodi u grupi, koji su aktivni po prirodi, vole da se druže- neki simpatični ljudi ;) koji se spremaju za
neverovatno leto. Naravno ja sam u toj grupi i jedva čekam da trčim i zabavljam se. Grupa RUN TO LOSE WEIGHT je za one koji su u toku godine pojeli previše kolača i rešeni su da smršaju. Ivan Tokin preslatko piše
o svom iskustvu, jedan je od onih koji mršavi i piše kroz koje uspone i padove
prolazi na tom ni malo lakom putu. Tu će
biti i jedna vrlo-brzo-mama, čvrsto rešena da se vrati u top formu ;) RUN FOR FIT je za one zgodne, ovisnike
o treninzima, ponosne sa razlogom, one koji me uvek nerviraju na Keju, jer me
prestignu i prelete i dišu kao da imaju bocu na leđima.
Nema mnogo filozofije, sasvim lepo i
jednostavno je tim adidasa mislio na sve one koji bi da treniraju, imaju pomoć
trenera, nutricioniste za sve nedoumice i savete. Samo se čeka lepše vreme da krenemo sa treninzima, a vi ne časite časa nego posetite aplikaciju i obavezno se pridružite Facebook grupama na kojima ćete dobiti sve potrebne informacije.
U protekloj nedelji jedva sam nalazila
motiv za trčanjem. Prvo sam se borila sa nedostatkom vremena, pa sa hladoćom i
kišom a tek sa mrzovoljom. Znači bilo mi
je potrebno društvo. I tako ne volim da
bilo šta radim sama ali nisam imala ideju ko to može da mi se pridruži u trčanju,
em trčim po užasnom vremenu em predveče. Dok sam razmišljala ko mi je dovoljno
blizu u sobu su mi uleteli brat i njegova devojka, Mario i Tijana. Trebalo ih
je još samo motivisati trenerkama i patikama, sa pričom da je sve to za njihovo
dobro, večerom kako bi im saopštila da su mi preko potrebni, bar nedelju
dana...i da im tu nedelju pravim zabave kako bi produžili na još jednu nedelju,
onda će se navići i ja ću najzad dobiti društvo za trčanje dok ne dođe lepše
vreme i ne sastavi se grupa RUN AND FUN. Njih dvoje su takođe u
očajnoj fizičkoj kondiciji, niko na cilj neće stići prvi, niko neće kaskati niti
biti zadnji.
Tijanin brat je profesionalni sportista a geni
su čudo, od nje se očekivalo najviše. Brat Mario tegove diže u snovima, zadnji
put je potrčao kao dete kada je bežao od batina... I dok smo utanačili vreme,
zima nam nije mogla ništa. Predložila sam im da trčimo najkraću traku na
Zemunskom keju ali oni su hteli onu dužu, ambiciozno smo krenuli i onda
prijatno iznenađenje! Em nisu odustajali em nam je bilo super! I tako da smo
posle 20ak minuta trčanja (ha, sa 15 minuta uspela sam da povećam minutažu na
20 minuta, tačno minut više po svakom danu trčanja) završili u impovizovanoj
teretani u parku. To su one sklepane teratane napolju, gde komšija sa alatom
napravi 2,3 sprave a neverovatno koliko smo ljudi zatekli na tom mestu, parkić-
teretana između zgrada. Izgleda da ima još mnogo ovakvih poput mene, koji ne mogu
da zamisle trening u zatvorenom. Ovde
nema članske karte, nema termina, sve što im je potrebno su patike i volja.
Mario mi je pokazao par vežbi na čudnim spravama, pomagao je meni i Tijani da
ne završimo u bolnici ;) Kada trčimo
zajedno čini mi se kao da jedni druge motivišemo. Odmah na početku se
dogovorimo dokle trčimo i nema lažnih padanja u nesvest . Mnogo mi je
simpatična grupa, ne što su moji, već su urnebesno smešni i ne zabušavaju...
Inače, razmišljala sam da sam napisala nekoliko postova, a zapravo još vam se nisam predstavila. E pa došlo je vreme da se i predstavim, da
ne budem nekulturna, red je red.
Zovem se Olivera ali kada me neko oslovi
tim imenom, iznenadim se. Olivera Mićević . Uvek mi je ime i prezime zvučalo
previše ozbiljno pa sam uglavnom Olja. Imam 29 god, uskoro 30, užasava me ta
cifra ali ne mogu da starim unazad iako se trudim iz petnih žila. Po zanimanju sam
ekonomista, državni službenik, pardon službenica (ovo simpatično zvuči). Tako
je to preko dana, i kada završim sa poslom i predavanjima, kada izađem napolje,
ne mogu se u kuću vratiti. Preko dana sam uvek obučena kao da sam finansijska
inspekcija a uvek mi je ta formalna gardaroba bila neudobna i jedna sam od onih
retkih žena koje štikle kupuje samo da bi ih imala a kao po kazni ih nosim. Obožavam
velike stvari, da mi je sve udobno i konforno i kada skinem „uniformu“ uglavnom
sam u trenerkama i bratovim duksericama...prosto kao sam uvek na putu za
trening. I još mnogo toga ali nekom
drugom prilikom.
U isčekivanju sunca...
I da... u sledećem postu ćete me videti FULL u adidas opremi na fotkama iz prirode. Jedva čekam :)
