15 minuta čini čuda

U toku prethodne nedelje povećala sam minutažu trčanja sa 10 minuta na 15 minuta.

Izađem na Kej pa istrčim verovatno najkraću stazu na svetu, dođem do kraja sveta i vratim se na početnu tačku brzim koracima. Pored mene trče ljude, čini mi se da lete. Setim se reči trenera Batrića “Trčanje je kraljica sporta” i sebe koja sam redovno kasnila na treninge da bi preskočila trčanje. Znala sam ako nastavim sa 3 kafe dnevno, kutijom cigareta, izbegavanjem da negde idem peške ili stepenicama da ću verovatno do kraja života biti na tih 15 minuta, a vremenom i bataliti “kraljicu sporta”. Ovako mi je tempo siguran, minut po minut…

Pisala sam da sam stalno u haosu sa vremenom i da mi u toku dana fali još par sati. Ali sam sa lakoćom svaki dan nalazila tih potrebnih pola sata koliko mi treba da odem do Keja, istrčim i vratim se nazad.  Onda je u toku nedelje pala kiša i ja sam našla sjajan razlog da ne izađem iz stana “pada kiša ne moram na trčanje”. Vrlo brzo sam se predomisila, navukla trenerku, patike, “šta mi kiša može šta mi sme” jer ako stalno budem nalazila razloge da izbegavam ono što je za moje dobro, uspeću u tome, ali ću se pomiriti sa lošim zdravstvenim nalazima i čekati penziju. Kapa na glavu, muzika u uši i kabanica iz osnovne škole. Sjajno sam se osećala posle tih istrčanih 15 minuta! Na kraju sveta, na kraju Keja niko me nije zakitio medaljom,  okrećem se i vraćam nazad. Patike se nisu raspale kao ni ja. I tako sam došla do famoznih 15 minuta trčanja i do daha.  

U toku nedelje sam se pozabavila još nekim navikama. Prvo sam veliku šolju za kafu zamenila najmanjom mogućom i počela da razmišljam kako mi niti kafa niti cigarete više ne prijaju. Više ne uživam u tom ritualu, pušim jer mi se čini da ne mogu drugačije,  mrzim tu  naviku sa kojom se polako suočavam a pitam se kako je najzad bataliti. Oko mene ljudi ostavljaju cigarete, čitaju ”čarobne” knjige, bolje izgledaju i još bolje se osećaju a ja tu moram tek da vidim šta ću.  Jer nešto MORAM.

Onda sam sa tri šoljice kafe prešla na jednu dnevno.  Pijem tu jednu kafu ceo dan, a one dve mi uopšte ne nedostaju. Sokove sam zamenila čajevima i vodom.  Stavim flašu opd 1,5 l ispred sebe i u roku od osam sati je i popijem.  U početku smo se ja i flaša vode gledale, pa sam je pila na silu a sada mi se čini da imam bunar i njega bi popila. 

Isti slučaj sam imala i sa liftom. Navika da se vozim verovatno najsporijim liftom u Beogradu, koji prvo treba dočekati  jer su dva lifta na 300 duša, ali stepenicama nisam  prilazima da bi se popela na II sprat.  I umorim se do  II sprata ali sama sam kriva.  Više ne ulazim u lift, osvajam Mont Everest svaki dan, gore dole i ne osećam se kao kuvana noga.

I trebalo je još samo videti bazen koji mi je najbliži a koji ima noćne termine. To je verovatno bazen sa najgorom reputacijom u gradu- PINKI Zemun.  Ali bazen je bazen, jedna rupa natočena vodom, svejedno da li je 22 ili 26 stepeni, uostalom plivala sam i u mnogo hladnijim bazenima i neću da tražim razloge da izbegnem povratak u vodu.

Pre mnogo godina su mi treninzi bili zagrejavanje od 400m pa plivanje od minimum sat vremena.  Sada mi je zagrejavanje 50m i plivanje od maximalnih 20 minuta. Tada nisam pila pola litre kafe, pušila kao Turčin i plašila se stepenica :=)

Osećaj besa kako sam samo dozvolila da se dovedem u situaciju da posle 50m plivanja bukvalno potonem ću zaboraviti ali bitno je da nisam izašla iz bazena, sela u kafić i zapalila cigaretu. A bila sam na ivici.

Super mi je što na bazenu nema mnogo ljudi, tj. taj dan nas je bilo svega par, svako ima svoju traku, sasvim pristojne svlačionice i večernji termini koji mi odgovaraju. Dobro sam se udala, kako sam se nadala :-)

Minut po minut na Keju, od ivice do ivice bazena i sasvim sigurno neću morati u penziju bar još neko vreme :))) 

NEW START

Poslednje dve godine nezdravo se hranim, malo spavam, neredovno treniram i osećala sam da su mi potrebne promene ali sam čekala da se desi NEŠTO što će promeniti moje ustaljene i loše navike.

Uvek bi nalazila naučno-fantastične izgovore i prolongirala te promene. Te manjak vremena,  od ponedeljka ću, od sutra ujutro ću, krenem pa odustanem i tako u krug dok se nije desila rutinska lekarska kontrola a nalazi baš onakvi kakav mi je bio i način života.

Pretpostavljala sam da nešto nije u redu sa mojim zdravljem jer sam se brže zamarala, imala sam neobjašnjive promene raspoloženja, pospanosti, kilaža mi je češće varirala... i tako na rutinskom pregledu ustanovljeno je da sam anemična i da imam sportsko srce. 

Sa anemijom živi pola planete a sportsko srce ima ona druga polovina. Ok, ništa alarmantno ali dovoljno da se pokrenem i uvedem neke ozbiljne promene.

Izgleda da je to NEŠTO što sam čekala da se desi bio ustvari jedan papir sa ižvrljanim analizama moga zdravstvenog  stanja i tako je došao taj famozni ponedeljak.  

Savet  kardiologa je bio REDOVNA fizička aktivnost a nutricioniste ZDRAVA ishrana. 

Ok, dakle treba da se hranim zdravije a ne znam da kuvam i treba da treniram a nemam vremena?! Bio mi je potreban hitan a dobar plan.

Za početak bile su mi potrebne najbolje patike na svetu, one koje gotovo da trče umesto mene ;) kao i podrška od Adidas boost tima koja podrazumeva trenera i grupu za trčanje. 

Savete o ishrani, sam našla u Udruženju Život i zdravlje. Njihovi lekari i nutricioniosti su mi  objasnili kako pravilna ishrana direktno utiče na našu kondiciju, dobro raspoloženje,  pokazali su da moje dobro zdravlje zavisi od mene,menjanja starih navika i uvođenje novih boljih.

Časovi kuvanja su jednostavni i održavaju se vikendom. Princip radionica kuvanja podrazumeva da je spremanje zdrave hrane brzo, zabavno i kreativno i ono što me je iznenadilo i jeftino.  Hrana mi je bila ukusna, kuvar je sjajan tip koji ne filozofira i komplikuje, atmosfera kreativna a moje kulinarske sposobnosti sve bolje i bolje.

Prva stvar koju sam izmenila u ishrani je doručak. Imala sam naviku odlaska u pekaru i svaki doručak mi je bio masan i težak posle koga sam samo bila za vraćanje u krevet.+ Promenila sam naviku odlaska u pekaru i Izbacila peciva, tostove i pice pa sam dan započinjala sa čašom vode, medom  i svežim  voćem , potom  žitaricama,/ musli/ , suvo voće, bademi… Pekare sam zamenila prodavnicom zdrave hrane i već u prvoj nedelji osetila da se brže razbuđujem.  

Treninzi u teretani nisu odlazili u obzir jer sam do sada u njoj samo zujala.  Po ceo dan sam na poslu u zatvorenom prostoru i ne mogu da zamislim da i posle radnog vremena budem u istom.  Tako je samo trčanje dolazilo u obzir.

Kako sam izbacila težak doručak, pronašla patike koje mi odgovaraju jer ih ne osećam, izabrala Adidas sportsku opremu iz Stella McCartney kolekcije jer mi je dovoljno udobna a sa druge strane i neverovatno ženstvena… Bila sam spreman za prvi test izdržljivosti tj. neizdržljivosti. TRČANJE.

Kao osoba koja 2 godine nije potrčala za autobusom znala sam da ne bi trebalo da očekujem duže trčanje od 10 minuta i upravo tako je i bilo.  Trčanje koje traje 10 minuta a posle koga mi još toliko treba da uhvatim dah. 

Dakle potrebno je bilo da bar jednom nedeljno uvedem i dodatnu fizičku aktivnost kako bi povećavala minutažu trčanja a kako sam svojevremeno trenirala plivanje, logičan je bio povratak u bazen.

Plivanje je idealna rekreacija jer brzo sagoreva kalorije, smanjuje celulit, jača psihološku bazu a prvi rezultati su vidljivi relativno brzo.

Blog će mi u narednom periodu biti neka vrsta dnevnika gde ću beležiti konkretne rezultate a pisaću o detaljima u tom procesu pre svega što ne želim da mi se menjanje životnih navika svede na povećanje broja sati spavanja i izbacivanje kasne večere, već želim da se svojim zdravljem bavim sa više aspekata.

Nastavljam uskoro…..

Olivera Mićević