Leto još malo pa će proći, ali gradske
gužve nikako da prođu. Iskreno, i sa
njima i bez njih ja sam stalno u frci sa vremenom. Žurim, kasnim, ali rekla bih
baš kao i većina ljudi koje poznajem. Međutim, nedavni iznenadni ostanak bez kola
i kvar na mom dragom motoru, sa blagom averzijom prema gradskom prevozu - dovela
me je do jednog sasvim novog iskustva!
Kraj radnog vreme i neplanirano
ostajanje duže na poslu i eto, opet kasnim….panika me hvata, preturam po torbi,
tražim telefon i u isto vreme smišljam novu laž, izgovor da javim zašto kasnim.
Oprema za trčanje je naravno u torbi i
onda mi pada napamet sjajna ideja. Ja već odavno
više ne nosim samo tašnu na posao, već mini torbu ili ranac sa oprememom. Znam,
svako jutro izgledam kao begunac od kuće ;) ali trčanje je postalo moja stras… Brzo
razmišljam.. PA DA .. trčaću! Biće to moj novi vid treninga tj. trening trčanja
sa posla do kuće. Nisam li mesecima naporno trenirala?! Istina navikla sam da
trčim u grupi, ali da li nas je dvoje ili Run&Fun grupa u ovom trenutku
manje je važno... Treba biti dosledan sebi i svom cilju! Presvlačim se na poslu.
Štikle tako rado menjam za patike, suknju za trenerku (UVEK!) i jurim niz
stepenice. Kolege me maaaaalooooo, ali samo malo gledaju drugačije. E sada, da li zato što su navikli da sam
„ozbiljno” obučena, ili iznenađeni što me vide kao maratonca ;) Ali ne marim! Sve
je bolje od čekanja busa na Zelenjaku? ;)))
Nisam se pošteno ni umorila, a
već sam stigla do Save. Dok mi vetar laganim udarcima miluje lice, razmišljam… Ne
sećam se kada sam zadnji put prešla Brankov most peške. Sišla sam do reke,
kratak predah i brza odluka da nastavljam istim tempom do Zemunskog keja. I
cilj je uskoro bio pred mojim očima. A napolju lep dan, mnogo ljudi koji šetaju, trče, roditelji koji
guraju kolica sa decom… zastajem, hvatam dah i gledam oko sebe. Čini mi se da
vidim jedan drugačiji Beograd i moja ideja o trčanju sa posla do kuće mi izgleda
super!
Već to veče potpuno ushićena
prepričavala sam prijateljima svoj novi trening, a narednog dana naletela na
netu na podatak da postoji Dan trčanja do ili sa posla. I grupe ljudi koji ne slave samo taj dan, već
praktikuju taj stil života. To su svi oni ljudi koji su prezauzeti i kojima čak
i pronalaženje vremena za trening predstavlja nemoguću misiju. Zato oni, umesto
da na posao idu metroom ili kolima, odlučuju da trče. Kombinuju čak i prevoz i
trčanje, prilagođavaju svoje torbe/rančeve i razmenjuju svoja iskustva.
Posle par treninga, došla sam i
do nekih novih saznanja. Stvari stoje ovako. Trčanje DO posla izvodljivo je
samo ako na poslu imamo tuš. Neki od mojih prijatelja imaju tu “privilegiju” da
im posao bude druga kuća, ali sve je mnogo komplikovanije, ako na poslu nemate
taj “kućni” ambijent koji podrazumeva mogućnost tuširanja. Ali i pored svega, jutarnje
trčanje čini da se celodnevno osećam
odmornom i budnom, iako to u isto vreme znači da se moram odreći sat vremena
dužeg spavanja. Ipak trčanje SA posla pa čak i ako jedan deo puta idem prevozom
ili peške, učinilo je da se kući vratim relaksirana i puna energije za večernje
druženje sa prijateljima. Ranije bih samo skinula cipele i prvo legla malo da
odmorim. Do posla ili OD posla do kuće,
stvar je samo dobre organizacije. Tašnu menjam za ranac koji ne pretrpavam, flašica
vode je tu pod obavezno, slušalice u ušima, patike, helanke… Konačno uviđam i raduje
me činjenica da živim i radim blizu reke i da tu privilegiju svakako moram više
koristiti, a moj novi način trčanja srdačno preporučujem svima! :)
